Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 6. januara slave Badnji dan, koji najavljuje Božić, najradosniji hrišćanski praznik.
BADNJI DAN se proslavlja 6. Januara, dan uoči Božića. To je ujedno i poslednji i najstrožiji dan božićnog posta. Ime je dobio po badnjaku, koji se na ovaj dan seče i unosi u kuću.
BADNJAK vodi poreklo od čudesne vitlejemske noći, kada su pastiri nasekli i doneli grane da nalože vatru pored Novorođenčeta i njegove Majke. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem. Broj badnjaka varira zavisno od kraja. Negde se seče jedan badnjak, negde dva ili tri a ponegde i devet, a negde onoliko badnjaka koliko ima muškaraca u kući. Kada se domaćin vrati iz šume i donese badnjak tj. badnjake, prislanja ih uz kućni zid, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću.
BADNJE VEČE spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane, da su kao Božić i Badnji dan. Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću badnjak i slamu i pozdravlja domaćicu i žensku decu rečima: „Dobro veče i srećno vam badnje veče!“ Domaćica otpozdravlja „Bog ti dobro dao i sreće imao“ i posipa domaćina žitom. Po unošenju badnjaka, unosi se slama i raznosi se po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Domaćica u slamu pod stolom gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračke, koje deca traže. Slama simbolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio. Badnjak se polaže na vatru, koja se održava tokom cele noći. Pali se sveća da gori, ukućani čestitaju jedni drugima praznik, čitaju molitvu i pristupa se badnjoj trpezi, koja je posna.
BOŽIĆ je hrišćanski praznik, kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista. Prema Julijanskom kalendaru prvi dan Božića je 7. Januara, a slavi se tri dana. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja. Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Ljudi se pozdravljaju rečima: „Hristos se rodi!“ i otpozdravljaju „Vaistinu se rodi!“.
POLOŽAJNIK ima posebno mesto u božićnim običajima. Položajnik dolazi u kuću na Božić rano izjutra da bi pretekao svakog drugog eventualnog namernika ili gosta. Po ulasku u kuću, položajnik obavlja čitav niz radnji čiji je cilj da se u kući u koju ulazi obezbedi zdravlje, plodnost, sreća i blagostanje. Položajnik je prijatelj kuće, mlađa osoba puna snage i po mogućstvu osoba „srećne ruke“. Otvara vrata na šporetu ili peći (ranije na ognjištu), džara vatru i govori zdravicu: „Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica, toliko parica (novca)…“ Položajnik simbolički predstavlja mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje i darovali mu tamjan kao Bogu, zlato kao kralju i miris kao čoveku. Domaćica posle toga posluži položajnika i daruje ga nekim prikladnim poklonom. Položajnik je neko ko na Božić i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.
ČESNICU ( pogaču ) pravi domaćica rano ujutro na Božić. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen božićni ručak, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Izgovara se molitva, a onda se pristupa lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Po narodnom verovanju, onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, biće srećan cele te godine. Ukoliko novčić dobije neko ko nije iz domaćinstva, već gost, u nekim krajevima domaćin otkupljuje novčić. Na taj način osigurava da novac ne odlazi iz njegove kuće. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu, koja je mrsna.
Mnogi od gore navedenih običaja se ne primenjuju u urbanim sredinama, gde nema ni ognjišta, ni vatre, ni šume. Sve je prilagođeno gradskom načinu života. Najčešće se uzima osvećena grančica badnjaka u crkvi i unosi se u kuću. Takođe, badnjak se prodaje i na pijacama, koje su ispunjene prazničnom gužvom. Narod se uveče okuplja ispred crkava, gde se pali veliki badnjak koji je namenjen crkvi, i započinje druženje uz pesmu. Ostali badnjaci, koje su domaćini doneli sa sobom, posle osvećenja pred crkvom odnose se kućama.
Izvor: Srbija-zemlja, narod, život, običaji“-Petar Vlahović
Add Comment